Da sam ja neko

Da sam ja neko

Kuća im se pretvorila u ring. A prizori ko iz „Života radnika“. Utom je belajsuz našo i švalerku al ni sekretaricu ni arhitekticu nego naku ispičuturu, veću i od njega. S njom je zaglavljivo po podrumima i bircuzima. Više se valjo po blatu nego po madracima...

Danas čovjek lahko poblentavi. Na oba oka oćaravi. I prijatelje zaboravi. Baš ko što onomad fino Bebek otpjeva.

A tek što se umisli! Aman! Nek mu bilo ko kaže da je nešto posebno, on nosom para nebo. Ne smiješ ga više ni u oči pogledat ko da je svetac!  Sve veličine oko nas. Umislilo se da je neko jer mi je to neko iz zafrkancije čiste reko!

E o jednom takvom umišljenom priča mi moj dajdža. Njegova generacija – nekih šezdesetak godina. Radio ko stolar s njegovim jaranom u preduzeću. Prijeratnom gigantu  a sada liliputancu gubitašu.

Danas nemaju ni za toplog obroka a prije su trinaestu plaću nosili kući i pride krali fosne, lamperiju i svu drvenu građu i prodavali ko da je njihovo.

E i taj je Šefko to radio. Malo radio, malo krao – sve pod zaštitom radničkih prava. U tom miljeu slovio je ko najzgođušniji. Onako crnomanjast, lijepog osmijeha i toplih plavih očiju, pravilnog držanja i spuštenog garda, upado je u oči. Odnosno njegove oči upadale su u fokus interesa šireg kombinata.

Oženio se jako mlad divnom djevojkom iz Bijelog Polja. Lijepe naravi, kućanica, ništa joj nije mrsko ni teško, odgojena da za svog čovjeka i mutni Dunav prepliva. I sve je među njima štimalo. Rodila se i curica. Oni se skućili, sazidali kuću, što od te građe koju je on mazijo po stovarištima pa prodavo, što od njenih koji su im slali sve domaće, od soka i slatka do sira i mesa, pa je spretna Bijelopoljka znala fino i prištedit.

Prvih deset godina prošlo bez hile – živuckalo se bez velikog pritiska. Sve dok se njemu  mozak nije okrenuo ko bubanj u veš mašini – po milion puta.  Jer su ga jarani u pjanskoj podbadali kako on nije za tog jada nego za velikih stvari, da bi mogo kakav je lijep i sposoban na veći položaj dogurat. Tako su ga iz noći u noć dražili i hajcali.

-          Šefko moj, pa ti možeš koju hoćeš maznut. Svaka je tvoja. Vidimo mi kako one tebe gledaju. Od čistačica do sekretarice direktorove. A i onoj Miri arhitektici nisi mrzak. Šta će tebi domaćica iz pizdića kad bi mogo progledat s ovim jakim i moćnim ženama?!

-          Jooj Šefko, vidi se – ti i Delon, nema trećeg... Svaka te očima pase. Nisi ti ko mi – mi smo propali alkosi al ti imaš čime....

I sve tako. A on sve pjaniji i sve ljući i agresivniji. Kući ni iz čega belaj napravi. I ne trijezni se.

Kuća im se pretvorila u ring. A prizori ko iz „Života radnika“.

Utom je belajsuz našo i švalerku al ni sekretaricu ni arhitekticu nego naku ispičuturu, veću i od njega. S njom je zaglavljivo po podrumima i bircuzima. Više se valjo po blatu nego po madracima.

Ženi i kćerkici dolazio samo kad je pri kahvi bio. Lomio, petljo jezikom, psovo.... Od slađušnog momka pretvorio se u čovjeka bez ikakvih izgleda.

Jarani su ga idalje šprajcali. A on se sve više palio. Znao bi se udariti šakom po grudima, trehnut u sebe rakijicu i podvrisnut: - Ja mogu sve. Šefko, sve može.. Samo uprite prstom. Moje su sve!!!

A onda jednog sabaha, kad je uspio pronaći put do kuće, u njoj nije našo nikoga. Ni žene ni kćerke. Otišle. Ostavile ga bez papirića sa oproštajnom porukom.

Nikad ga nisu nazvale. I dugo nije znao gdje su. Poslije je čuo da su u Njemačkoj.

Utom se i zarati. A ovaj koji je mislio da je neko, pod bombama i mecima brzo se otrijeznio. I švalerke se izgubile i jarani se razbježali. A on sam na liniji. Daleko od svih. A najdalje od sebe.

Pao onoj stvari za uši.

Sad je penzioner s minimalcem. Jedva krpi kraj s krajem. Kćerka ko kćerka sažali se pa mu štogod iz Njemačke pošalje, plati lijekove i doktore.

A on ko jehudija. Ni druga, ni roda ni pomozboga.

Bahulja od bircuza do kuće i od kuće do bircuza.

I sa  nakim zorom sjeća se prošlih vremena.

I dok pije lozu u nakom ćumezu samo ponavlja:  -Eeee, da je meni moje Subhe sad uz mene... eh, da mi je...Hoće li mi ikad ovaj zulum halalit?!