Ljubav se (ne) kupuje

Ljubav se (ne) kupuje

Nije on mogo ovoj jastrebuši dugo izmicat. Ha mu je kupila prvi poklon, čuveni  Šafhauzen,  u basnoslovnoj vrijednosti, on joj se zahvalio na muški način. I bio je kupljen. Poklon po poklon, gotiva po gotiva, kavijar i džin, i on posta njen Rin tin-tin

Sve je danas na prodaju. Zvanje, znanje, obrazovanje – hajde de.  Pa i zdravlje se prodaje, samo da se ima. Da se pred svijetom pokaže ili da se čovjek iz neke teške gabule izvuče.  Imaš bubreg – prodaš bubreg. Prodaja je i kod nas otišla toliko daleko da nam je svima već poštapalica: On je takav da bi i rođenu majku  za sto maraka prodo!

O prodaji duše đavolu ne treba ni trošit riječi. A, brate, i cijena joj je  baš pala. Toliko da se danas duša kupuje za ultru, za ručak, za ljetovanje. Eto kolko se cijena jadne duše srozala da ispade da je ona jeftinija od tijela. Sad vrijedi ona: Možeš imat moju dušu ali tijelo ne!

I Ljubav se kupuje, zapamtite. Ne radi se tu o klasičnoj trgovini s tezge ali se savremenom čovjeku sve samo kaže. Dakle, evo da vidiš, ako kažeš ne, šta propuštaš.

U samo jednom danu čula sam dvije tako slične a opet različite priče. Muško se prodalo!

Il su žene postale takve goropadnice il muškarci više nisu muškarci. Sve se pokarabasalo, gluho bilo i naopako!

Priča mi moj stari kolega kako ne može opstat od jedne divne crne žene koja ga proganja ko vuk lasicu.

-          Sve mi nudi, sve mi daje.  Dobro je imućna, bavi se prodajom nekretnina u Švici. Ubi od love. Super i izgleda. Raskošna crnka tek ušla u četrdesetu, baš ko da je iz ovih latino sapunica sad izašla. A udata. Ona udata, ja oženjen. Njoj to ništa ne smeta. Kaže bit ću njen, kadli tadli.

Ona je njega pikirala i što joj on više izmiče, ona ga više slijedi. Pošto mnogo putuju oboje, ona mu napravi sačekušu i nema mu micanja.

Nije on mogo ovoj jastrebuši dugo izmicat. Ha mu je kupila prvi poklon, čuveni  Šafhauzen,  u basnoslovnoj vrijednosti, on joj se zahvalio na muški način. I bio je kupljen. Poklon po poklon,gotiva po gotiva, kavijar i džin, i on posta njen Rin tin-tin.  

Ženi se ne javlja nikako, s ovom putuje po svijetu i nosa joj torbe, a njoj baš nofi.

„Sve što sam imaalaa, to sam i željeeela. A sve što sam željeeela, to sam i imaalaa“, baš ko Mima Šiš iz „Audicije“.

Njen čo'jek to sve zna ali i on stavio klapnu na svoje ionako razrooke oke, dok ona landara sa svojom markiranim kesama i zveči ko zvečarka od onih masivnih ogrličetina što joj ko pancir od zlata čuvaju poprsje.

Kažem mu: Ljubav se ne kupuje. Otpjevam onu slatku  pjesmicu, narodnu međimursku, što mi je ušla u glavu preko grupe „Vještice“:  Ljubav se ne trži, niti ne kupuje. Ljubav se ne trži niti ne kupuje.... Ko ljubiti ne zna, ko ljubiti ne zna, šaj nek se ne hapljuje.....

U prijevodu, s ljubavlju se ne trguje, ljubav se ne kupuje, ko ljubiti ne zna nek i ne počinje.

-          Ih, kaže mi on, pa ona me ganjala i dobila... Godi čovjeku u mojiim godinama da ga takva žena hoće!

„Sve se bojim da te kakav kokuz ganjo da bi mu se predo. Osto bi uz ženu i gledo odakle je vedro!“ – doviknem mu dok je hud letio da dočeka ovu svoju veletrgovkinju na aerodromu.

Nije malo prošlo, a i druga priča me dočeka.

Ona je djevojka pod konac. Radena, prelijepa u nekom egzotičnom fazonu, tamnoputa,  savjesna i odgovorna – ma sve ono što se danas ne traži.  Iz tipične je radničke familije – sve sa svojih deset prsta i sve pošteno. I počne se zabavljat s momkom koji  se predstavljo kao uspješan mladi menadžer. Kalio se u ovim arapskim zemljama i vratio se u Bosnu da to svoje „znanje“ i „pare“ negdje uloži. No, pokazalo se da je ono što je zaradio i pojeo, da sa znanjem i nije baš „na ti“ jer su ga Arapi vratili i prije isteka ugovora, i da eto ne može naći ovdje posla pa se njoj privalio.

Ona ga je zavoljela takvog i nije u tome vidjela problem. Zaručili se, voljeli se, sva čaršija znala.

I približio se njegov rođendan, ona se potrudila da mu kupi poklon i tortu sama napravi. I da mu priredi malo iznenađenje i ode do njegovog stana.  Imala je ključeve ali vrata nije mogla otvoriti. Zvala ga na mobilni ali ništa. Cura se ko pokisla kokoš vratila kući.

I pokušavala ga dobiti naredna tri dana. Od ovoga ni glasa. Ko da se sam u ISIL vrbovo.

Četvrti dan joj se javio, ona mu rekla za rođendan, poklon, tortu. On dođe pred njenu kuću i uze poklon. Na njeno pitanje: Šta se ovo dešava ? Je li sve u redu? On promrmlja da jeste i da žuri, pričat će poslije.

Nije nikad bilo tog „poslije“. Ubrzo je saznala, preko društvenih mreža, da ovaj zgubidan ima novu trebu. I da je treba slučajno jako bogata i usamljena žena.

I naravno slikuju se po fensi restoranima i gala turističkim destinacijama.

Ona je smogla snage i uradila samo jedno. Poslala mu je zaručnički prsten poštom s porukom: Ljubav se ne kupuje. Niti se za Ljubav moli.

I.

Čiča miča gotova priča.

Ravaku

Ravaku

Neko bi rekao prava ženica i majka.  Izdržala je tako godinu dana, a onda se u njoj opet probudila ona stara. Proradio damar, pa joj ne da mira. Spetljala se s prvim komšijom. Takva joj japija

Svi su u naselju zazirali od nje. Posebno one udate koje su na spomen njenog imena samo skretale pogled u stranu, a sa usana stisnutih u samo jednu liniju komotno se moglo pročitat ono naše, sočno: pas mater!

Dobro one znaju koje su sve trikove koristile ne bi li ulovile muža s njom, jer njoj su još k'o mladoj djevojci matere koje bi je zatekle na konaku kod momka, gaće vazda na tarabe vješale. Hudnice, mislile su da će je osramotit! Konačno, njene gaće su bile drugačije, „polić sira“ što naš narod kaže kad je nešto pravo malo.

Samo je mislila na provod, kafane, muškarce. Svake vrste. Ta birala nije. Fino je jedna žena iz mahale rekla da nije ušo samo onaj što nije pokuco. Nešto mislim, baš se neke žene mogu nisko spustiti, sebi svašta dozvolit, a opet raditi po starom bez trunke stida. Zaista, sve nas je Bog za nešto stvorio. Nju da bude rođena ravaku. To je kasnije sasvim potvrdila i dokazala.

Baš za Novu godinu pred sami rat, u kafanu je došo novi orkestar, a među njima i mlađahni gitarista koji joj je odmah zapeo za oko. Bio je to jedan miran mladić, onako tankovijast, neiskvaren i lijepog osmijeha. Svaku večer ga je očima proždirala, a on jadnik mislio da je ona neka usamljena djevojka koju godine nisu više mazile.

Valjala je ona već tridesetu, ali se nije dala. Oblačila se kao djevojke od 18, sve u modnom kriku, da ne zaostaje za drugima. Tako, gitarista se zaljubi, desi se prokleti rat, a on da ga ne bi mobilisali, skuje plan da skupa pobjegnu u Njemačku.Tako i uradiše. Kad se ovamo već zakuhalo, njih dvoje su bili na sigurnom. On je sviro kod jednog našeg Bosanca u restoranu, ona sjedila svaku večer i očijukala s kim je stigla.

Tako je jedne večeri, gledala nekog hrmpaliju za susjednim stolom. Muško k'o muško. Ne pita, nego pokušava nešto upecat. Prvo su krenutli od namigivanja, pa od osmijeha, pa preko nazdravljanja, do susreta u toaletu gdje se ovaj uvalio poslije nje. Naravno, prvi je on izašo, kasnije i ona za njim. Gitarista je jednako prebirao po žicama,  ne sanjajući šta mu voljena radi. I tako, iz noći u noć, nastavili su očijukanje, ali hrmpalija nije više dolazio za njom u toalet.

To joj bi pravo čudno, kasnije krivo. Tada je u njoj proradio onaj kurvanjski damar. Neće on nju tek tako u stranu bacati, jer ona je ta koja je vazda nekoga ostavljala i slijetala na drugi cvijet, ona je birala. Kada se tiho uvukla u krevet i pogledala usnulog gitaristu našavši mu pritom hiljadu mana, znala je da je tu kraj.

Neće se ona pored ovakvog komarca više buditi. Jedna misao je sustizala drugu, sve u stilu: ma, život je pred njom, šta joj fali, malo novih krpica i bit će tip-top, ofarbati kosu, nadograditi nokte, i naći drugoga! Pod hitno.

Evropa je ovo, ovdje se ne živi u mraku k'o kod nas. Brzo je rasčistila s muzičarem, našla hrmpaliju i odmah se uselila u njegovu tijesnu garsonjeru. Uživalo se, što jes-jes, sve do onog dana kada mu je rekla da je trudna. Ovaj je poludio, optužujući je da ko zna čije je dijete,  njegovo nije sigurno.

- Ne čekaj me kad se vratim s posla! Zalupio je vratima, a ona je ostala u tišini sobice. Spakovala je stvarčice, i polako izašla iz stana. To samo ona zna kako se probila do našeg susjedstva, do svoje rodice. Ubrzo je našla novu žrtvu. Kamiondžija iz komšiluka.

Gledo je u nju k'o u sijalicu. Ništa drugo vidio nije. Zaćorio pravo. I ona se zaposlila u kafani kao konobarica. Bio je presretan kada mu je rekla da je trudna. Bio je on stariji momak, nikada se nije ženio.

U snu nije sanjo da on uopće nije otac tog djeteta. Nikada nije ni saznao. I, tako, rodi ona djevojčicu i poprilično smiri svoje duhove. Neko bi rekao prava ženica i majka.

Izdržala je tako godinu dana, a onda se u njoj opet probudila ona stara. Proradio damar, pa joj ne da mira. Spetljala se ona s prvim komšijom čija je žena budno motrila razvoj situacije nakon što je posumnjala. Jednog dana ju je povalila nasred dvorišta i dobro išaketala. Kamiondžija se sutradan vratio s terena. Nakon nekoliko dana, pukla bruka po selu. Mirno joj je rekao da je najbolje da se vrati u svoju Bosnu pa nek tamo radi šta joj je volja.

Tako je i bilo. Opet je došla i unijela nemir u žene, svoje komšinice. Zaposlila se brzo kod nekog privatnika, djevojčica je rasla i izrasla u finu djevojku. Prošle godine se udala i odselila u drugu državu.

Stara nikada nije prestala da lovi.   I danas se nabacuje mladićima, nosa sifone k'o poslužavnik, prva namiguje. Pa, ako upali dobro i jeste. A često upali.

Štoćereć, jednom ravaku – uvijek ravaku. Takva joj japija.