Nova nekad i sad

Počinje se kao kulturno uz neke zabavnjake. A kako alkohol uzima pod svoje, tako se razvezuju kravate i pretvaraju u mašuće maramice kolovođe kola, a dame u toaletama  završavaju na stolovima, iznad klečećih muškaraca zacakljenih pogleda, podvriskujući u ritmu prekodrinskih narodnjaka

Otkako znam za sebe, vazda sam bila nervozna u vrijeme pred Novu godinu. Baš se osjećala nekakva nervoza, upakirana u iščekujuće prazne praznične osmijehe i lica. 

Pravila se ruska salata, rezalo meze - suho meso i sirevi, pekla pečenja, kuhale sarme i dogovaralo ko će i s kim i kod koga. 

Okupljala bi se rodbina i komšiluk. Žene bi se nacifrale, ondulirale kose zaljevene lakom za kosu na koju se sve lijepilo – od kravata tuđih muževa do konfeta i staklene vune. Sve bi se ponapijalo, plesalo do iznemogla – pucale su najlonke, kaiševi vadili iz tola, manžetne završavale na onim ženskim gnijezdima od frizura, frcala dugmad, a ko je s kim u stiskavcu završavo niko živ se poslije ne sjeća. Sve je pucalo a i dobro se pucalo! Prštalo je od slavlja i veselja, onda bi se čestitalo u ponoć, popila još koja u praznovenju i hajmo kući. Svi u koloni jedni iza drugih, da ne završe u snijegu ko promrzli vrapci.

Nama djeci bi bilo zanimljivo jer nam je tu noć sve bilo dozvoljeno. I da se šminkamo i da se hakaretimo i da se igramo u ćošku dok odrasli kao dočekuju i iščekuje nešto. I tu noć nije bilo ne smiješ ovo, ne diraj ono, dosta ti je... Nije bilo: - Ne diraj taj keks, ostavi kad ko dođe!

-Ostavi baklavu..Dobro, može al samo okrajak.

-Ne otvaraj bombonjeru! Šta ću u goste ponijeti!

U tinejdžerskim, adolescentskim danima bilo je slično. Opet ruska salata, opet meze, opet gajbe alkohola i dogovori kome će starci ostaviti kuću da mladost isto tako, u pijanstvu i kiču,  može dočekati Novu.  

Uvijek sam trijezna gledala kako neko na takvim dočecima uđe u Novu godinu zagrljen sa wc šoljom, ili u gorem slučaju u hitnoj na ispiranju želuca.

Ni u ratu se nije odstupilo od ove prakse. Samo je meze bilo smeće i bućkuriši iz lanč-paketa. Nije se odstupilo ni od pucanja. Što se tad pucalo, eheheeeeeeeee. Iz svih oružja. A najljepši vatromet dolazio je iz pravca Trebevića. Malo PAM-a, malo PAT-a, malo rasprskavajućih svjetlećih metaka... Ehehe, kako nam je lijepo bilo....

E, poslije rata se ko biva pošlo masovnije dočekivat po kafanama. Pa se Nova kalendarska dočekivala među jeftinim šljaštećim toaletama od pamučnog pliša i sa šljokicama, gomilom prejako našminkanih šljaštećih žena i u kravate ufitiljenih muškaraca. 

Počinjalo bi kao kulturno uz neke zabavnjake. A kako je alkohol uzimo svoje, tako su se razvezivale kravate i pretvarale u mašuće maramice kolovođe kola, a dame u toaletama bi završavala na stolovima, iznad klečećih muškaraca zacakljenih pogleda, podvriskujući u ritmu prekodrinskih narodnjaka.

A tad se i najviše pucalo. Sve strane vratile UNPROFOR-u oružje po onoj staroj socijalističkoj pravdi: Imaš kuću, vrati stan. Vratili haubice a ostale im na tavanu puškice da se nađe zlu ne trebalo. Pa ih izvukli i pripucali – kao i uvijek, zlu nije trebalo.

Poslije je, evo, došla moda da se Nova dočekuje i po raznim svjetskim atraktivnim destinacijama. Ponuda pršti: Istanbul, Venecija, Pariz, Rim, a nekad, bome, i New York, Maldivi, Kuba pa i čuvena Kopakabana. Ona se ubila za ove naše parlamentarce da odu tamo pa da ih lijepo operutaju i zadrže u brazilskim prašumama još dugo, dugo, barem do novog milenija. A i tamo se puca. Po tim „parizima“, „istanbulima“, „njujorzima“ – i to selektivno.

Ipak, danas će većina ostati i Novu godinu dočekati, kako ponavljaju u prednovogodišnjim anketama, u krugu porodice. A to, za razliku od onih davnih, predratnih, znači zaspat prije ponoći, tj. .ebe im se što je Nova godina. Naravno ako ne žive blizu mjesta slavlja, pa uspiju zaspati od praštećih petardi i skičećih cuka koji se, kako i to saznajemo u ovim prednovogodišnjim tekstovima, jako boje petardi, pa dožive doživotne traume.

A mladi se i dalje opijaju jeftinim pivama klipačama, nešto se ko biva kontaju, furaju, fataju i na kraju opet završe sa halenskom šoljom u zagrljaju.

Nove godine su noći i kada ljubavnice ostaju same, a švaleri sa ženom i djecom. Pa se ne zna ko je tužniji. Jel ljubavnica, ili žena koja zna ili sluti da je on tako šutljiv jer ne zna gdje mu je i kako ona njegova fištrija. A i njemu ni do čega. 

Iako znam mnoge koji su iza dvanaest kao išli pozdravit neke jarane, pa odletili švalerki. Nekad je to susret pun tuge i suza, a nekad su i stolice letjele, jer je ona otišla s jaranicama slavit Novu, a završila na krilu nekom razvezane kravate i razdrljene košulje.

Znaju to dobro oni što Novu dočekuju u uniformi  - dežurni doktori u hitnoj i dežurni policajci, koji tu noć imaju pravo puno posla,  od vožnji u pijanom stanju. Ma zelene se baloni za puhanje na svakom ćošku. A budžet se puni.

Sva ta euoforija učini i da cura na doček dođe s jednim, a ode s drugim frajerom, dok ovaj njen koji ju je doveo, plače pijan i kune sudbu kletu. 

Ili obratno, da on počne fatat ispod stola njenu jaranicu, pa sve završi razmazanom maskarom, belajem i svađom. A i tada se puca. Pucaju se šamari, pucaju veze, pucaju čaše.

Tu noć je sve nekako intezivirano, pa i stari roditelji više pate za djecom u tuđini, nesretno zaljubljeni pate jače za onima koji su tu noć ko zna gdje, uz stihove Crvene jabuke: Ko će biti kraj tebe kad kazaljke se poklope.

Oni koji nemaju para pate tu noć što nemaju para da dočekaju Novu ko ljudi.  Sve je nekako jače, čak i kod onih koji "neće niđe", kako znamo iz virtalnog klipa.

Sve to dodatno pumpaju mediji na globalnom nivou, okićeni gradovi i umjetno stvorena praznična groznica.

Mi Bosanci smo u akutnoj groznici. Groznica kokuzluka trese nas još od kako su nas Kinezi ostavili na milost i nemilost velikim tržnim centrima.

Joooj, mogu mislit kolko će se strest oni koji dođu sa dočeka onako znojavi i damfavi i polete pod tuš – kad tamo – rat. Vode nema. I u Vodovodu se puca. Pukle cijevi. Pukla i bruka. Vidjela sam i grad bez ljudi i pobjednika kako gubi, anđele na stubu srama .... al grad koji leži na vodi, grad s prvim vodovodom u Evropi, bez vode, e to ni...jesam... Već dugo imam samo jednu kletvu za svog dušmanina: Dabogda se do kraja života iz kanistera kupo!

Teško nama a bogme i strancima jadnim u Sarajvu, u Sarajvu....

Desi se i to da sve prođe, recimo, mirno. Eto se čekalo, dočekalo, vraća se kući i šta sad. Vratiš se prazniji nego što si bio, jer si se ispucao u noći kad su ti drugi rekli da trebaš slaviti i biti sretan, a ne zato što to stvarno jesi.

Ja ću i ove godine leći prije ponoći. A dernek će mi biti svaki dan kad ja to odlučim da bude i kad se osjećam veselo. Svaki dan i jeste nova godina, neće meni niko zapovidit kad moram bit sretna.

Šta mi imamo dočekivati nove godine. Neka one dočekuju nas. Ha ja! 

ŽENA NA TAPETU

Sjednemo neki dan na piće a ona sva cakti od bijesa. Pričo neki levat iz firme nekome, negdje, neki nikogović, miš mekinjaš iskompleksirani, da je ona završila neki projekt tako što je dala nekome. Nazva ga preda mnom pa ga ne dobi. Pa mu onda nazva nekog što se druži s njim. - Slušaj, reci onoj uši, onom zarezu od čovjeka, da ću ga jednom rukom prebiti. Reci mu da me ne uzima u usta, bolje mu je neka otrov popije

Zna se staro pravilo na Balkanu: Muško sve postigne sa svojih deset prstiju, a žensko, ako dobaci do kakve pozicije - to je postigla samo zato što je dala kome treba.

Znam mnogo divnih, čestitih, poštenih žena, boraca, koje su mnogo toga u karijeri postigle bez ovog gore stereotipa. Baš zato što se za dobrim konjima prašina diže, i njima je zalijepljena etiketa da su to postigle preko kreveta.

I hajde se ti sad operi. Nema šanse. Bolje se ni ne pokušavat vadit!. Zna se ona stara majčina kletva o sinu koji se kocko pa se vadio. Ne ide to, samo se dalje srlja u vlastitu propast.

Pričam tako neki dan sa jednom dobrodržećom šeficom u jednoj našoj firmi, kojoj je blizu pet banki. Ma to vam je žena i po na svim poljima. I kao majka, i kao stručnjak. Sve asfalt iskri kad ona zaklapara ne nanulama nego štiklama. I plus prava lafica, omiljena, dugog jezika, pravedna, a ako kome nije pomogla, nije odmogla sigurno.

Naravno za njom zvono klepeće.

Sjednemo neki dan na piće a ona sva cakti od bijesa. Pričo neki levat iz firme nekome, negdje, neki nikogović, miš mekinjaš iskompleksirani, da je ona završila neki projekt tako što je dala nekome. Munje i gromovi joj sijevaju iz očiju. Ljuta ko puška. Nazva ga preda mnom pa ga ne dobi. Pa mu onda nazva nekog što se druži s njim.

- Slušaj, reci onoj uši, onom zarezu od čovjeka, da ću ga jednom rukom prebiti. Đubre jedno koje je i osnovnu na štelu završilo, on da tako priča. Šta da mi sin sazna? Reci mu da me ne uzima u usta, bolje mu je neka otrov popije.

Veze to ona tako kako samo može baš ljuta osoba, duboko pogođena nepravdom, paušalnim napadom na čast koju sve ove decenije brižno čuva.

Ja počeh čisto da je smirim:

- Znaš li ti da si upravo dobila veliki kompliment. Da ti u svojim godinama, u poplavi ovih mlađahnih grandparaduša, završavaš projekte preko kreveta. Izvini, ali da sam na tvom mjestu, ja bih bila ponosna.

- E baš mi je kompliment od jednog takvog šupka! Ja spadam u ži(v)čane instrumente, nek ne dira onaj što ne zna da svira. Mandrak će iko na meni zasvirat – nastavila je malo staloženije.

Nije dugo izdržala nego opet nazvala zarezovog prijatelja i zagrmila, ali sada u drugačije: - Žena mu je dala njemu, zarezu od čovjeka, a i sličnim takvim zarezima. I niko nidokle nije dobacio. Jad i mizerija. Reci mu da treba znati dati, da ni to ne može svako.

Opet je smirujem: - Nemoj se, bona, sekirati, gledaj ko ti kaže, a ne šta ti kaže.

Uzalud. Razumijem teško padnu etikete ženi koja tako brižno čuva svoju čast, bori se časno, pošteno, znanjem i ljudskošću. Koja nije dala, a mogla je i nekad i sad tako završavati.

A upravo takve dođu na tapet iskompleksiranih zareza.

-          Dosta mi je, ženo draga, cijeli život nepravda. Od kolijevke pa do groba, žensko se vazda mora dokazivat i pravdat za svoj uspjeh. Nisi sposobna ni za šta – ako si domaćica, samo si domaćica, ako si sve u paketiću s mašnom, onda te neko sponzoriše, ako si sve to a imaš neku pomoć u kući, onda si nesposobna da sve stigneš, a ako nemaš kućepaziteljku onda si jadna i siromašna – džaba tolko radiš kad nisi stekla da imaš poslugu. Ne možeš valjat kako god okreneš.

Ubacim se i ja: - A ako ti se muž švalera, e tad si najgora. Nisi mu dala što je tražio. A njemu treba malo radosti u krevetu, nije sve u čistom i skuhanom nego treba vratolomije radit ko porno diva.

-          Pa jest. Ko „sipa“ se rastegnut i opet nikad nisi top. Ma sve dok ja onu tintu ko prava sipa ne pustim i na poplave svi od mene pa i ovaj miš strahoraš, mamicu mu onduliranu!

Ljutila se ona još, valjda joj svega preko glave. A i dan joj bio loš. Kako god okreneš žensko je vazda na tapetu.

Ne može se sve ni osaburat. Nekad treba tintu pustit. Nekad neko treba i da poplavi. Što od muke što od modrica.

Ljubav se (ne) kupuje

Ljubav se (ne) kupuje

Nije on mogo ovoj jastrebuši dugo izmicat. Ha mu je kupila prvi poklon, čuveni  Šafhauzen,  u basnoslovnoj vrijednosti, on joj se zahvalio na muški način. I bio je kupljen. Poklon po poklon, gotiva po gotiva, kavijar i džin, i on posta njen Rin tin-tin

Sve je danas na prodaju. Zvanje, znanje, obrazovanje – hajde de.  Pa i zdravlje se prodaje, samo da se ima. Da se pred svijetom pokaže ili da se čovjek iz neke teške gabule izvuče.  Imaš bubreg – prodaš bubreg. Prodaja je i kod nas otišla toliko daleko da nam je svima već poštapalica: On je takav da bi i rođenu majku  za sto maraka prodo!

O prodaji duše đavolu ne treba ni trošit riječi. A, brate, i cijena joj je  baš pala. Toliko da se danas duša kupuje za ultru, za ručak, za ljetovanje. Eto kolko se cijena jadne duše srozala da ispade da je ona jeftinija od tijela. Sad vrijedi ona: Možeš imat moju dušu ali tijelo ne!

I Ljubav se kupuje, zapamtite. Ne radi se tu o klasičnoj trgovini s tezge ali se savremenom čovjeku sve samo kaže. Dakle, evo da vidiš, ako kažeš ne, šta propuštaš.

U samo jednom danu čula sam dvije tako slične a opet različite priče. Muško se prodalo!

Il su žene postale takve goropadnice il muškarci više nisu muškarci. Sve se pokarabasalo, gluho bilo i naopako!

Priča mi moj stari kolega kako ne može opstat od jedne divne crne žene koja ga proganja ko vuk lasicu.

-          Sve mi nudi, sve mi daje.  Dobro je imućna, bavi se prodajom nekretnina u Švici. Ubi od love. Super i izgleda. Raskošna crnka tek ušla u četrdesetu, baš ko da je iz ovih latino sapunica sad izašla. A udata. Ona udata, ja oženjen. Njoj to ništa ne smeta. Kaže bit ću njen, kadli tadli.

Ona je njega pikirala i što joj on više izmiče, ona ga više slijedi. Pošto mnogo putuju oboje, ona mu napravi sačekušu i nema mu micanja.

Nije on mogo ovoj jastrebuši dugo izmicat. Ha mu je kupila prvi poklon, čuveni  Šafhauzen,  u basnoslovnoj vrijednosti, on joj se zahvalio na muški način. I bio je kupljen. Poklon po poklon,gotiva po gotiva, kavijar i džin, i on posta njen Rin tin-tin.  

Ženi se ne javlja nikako, s ovom putuje po svijetu i nosa joj torbe, a njoj baš nofi.

„Sve što sam imaalaa, to sam i željeeela. A sve što sam željeeela, to sam i imaalaa“, baš ko Mima Šiš iz „Audicije“.

Njen čo'jek to sve zna ali i on stavio klapnu na svoje ionako razrooke oke, dok ona landara sa svojom markiranim kesama i zveči ko zvečarka od onih masivnih ogrličetina što joj ko pancir od zlata čuvaju poprsje.

Kažem mu: Ljubav se ne kupuje. Otpjevam onu slatku  pjesmicu, narodnu međimursku, što mi je ušla u glavu preko grupe „Vještice“:  Ljubav se ne trži, niti ne kupuje. Ljubav se ne trži niti ne kupuje.... Ko ljubiti ne zna, ko ljubiti ne zna, šaj nek se ne hapljuje.....

U prijevodu, s ljubavlju se ne trguje, ljubav se ne kupuje, ko ljubiti ne zna nek i ne počinje.

-          Ih, kaže mi on, pa ona me ganjala i dobila... Godi čovjeku u mojiim godinama da ga takva žena hoće!

„Sve se bojim da te kakav kokuz ganjo da bi mu se predo. Osto bi uz ženu i gledo odakle je vedro!“ – doviknem mu dok je hud letio da dočeka ovu svoju veletrgovkinju na aerodromu.

Nije malo prošlo, a i druga priča me dočeka.

Ona je djevojka pod konac. Radena, prelijepa u nekom egzotičnom fazonu, tamnoputa,  savjesna i odgovorna – ma sve ono što se danas ne traži.  Iz tipične je radničke familije – sve sa svojih deset prsta i sve pošteno. I počne se zabavljat s momkom koji  se predstavljo kao uspješan mladi menadžer. Kalio se u ovim arapskim zemljama i vratio se u Bosnu da to svoje „znanje“ i „pare“ negdje uloži. No, pokazalo se da je ono što je zaradio i pojeo, da sa znanjem i nije baš „na ti“ jer su ga Arapi vratili i prije isteka ugovora, i da eto ne može naći ovdje posla pa se njoj privalio.

Ona ga je zavoljela takvog i nije u tome vidjela problem. Zaručili se, voljeli se, sva čaršija znala.

I približio se njegov rođendan, ona se potrudila da mu kupi poklon i tortu sama napravi. I da mu priredi malo iznenađenje i ode do njegovog stana.  Imala je ključeve ali vrata nije mogla otvoriti. Zvala ga na mobilni ali ništa. Cura se ko pokisla kokoš vratila kući.

I pokušavala ga dobiti naredna tri dana. Od ovoga ni glasa. Ko da se sam u ISIL vrbovo.

Četvrti dan joj se javio, ona mu rekla za rođendan, poklon, tortu. On dođe pred njenu kuću i uze poklon. Na njeno pitanje: Šta se ovo dešava ? Je li sve u redu? On promrmlja da jeste i da žuri, pričat će poslije.

Nije nikad bilo tog „poslije“. Ubrzo je saznala, preko društvenih mreža, da ovaj zgubidan ima novu trebu. I da je treba slučajno jako bogata i usamljena žena.

I naravno slikuju se po fensi restoranima i gala turističkim destinacijama.

Ona je smogla snage i uradila samo jedno. Poslala mu je zaručnički prsten poštom s porukom: Ljubav se ne kupuje. Niti se za Ljubav moli.

I.

Čiča miča gotova priča.